На празник Свете равноапостолне браће Кирила и Методија, 24/11. маја 2024. године, Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке прославило је своју прву крсну славу, у својим просторијама које се налазе при парохијском дому Храма Светог Александра Невског на Дорћолу. Славски колач је молитвом освештао Његова Светост, Патријарх српски Г. Порфирије, а потом га заједно са присутним свештеницима и члановима Одељења преломио.
У наставку, Патријарх је изнео надахнуту беседу, коју је започео од догађаја Васкрсења, централне тачке наше вере, и притом нагласио потребу сведочења Васкрслог Господа. Патријарх је објаснио да је Црква по свом усмерењу мисионарске природе, указујући на речи Господње „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа…“ и подсетио присутне на различите типове црквене мисије. У погледу оснивања Мисионарског одељења, Патријарх је посебно нагласио потребу за систематичном организацијом мисионарских активности у Архиепископији.
Беседу Његове Светости у целости можете погледати на овом линку:
После Патријархове беседе, Патријарху се у име свих чланова Мисионарског одељења захвалио презвитер др Оливер Суботић, управник Одељења. Он је нагласио значај оснивања Мисионарског одељења и истакао да се Патријарх Порфирије златним словима уписао у мисионарску историју Архиепископије београдско-карловачке. Поздравно слово управника можете погледати на овом линку:
Патријарх је провео око два сата у разговору са присутнима, покрећући различите мисионарске теме. Током разговора су поменуте досадашње активности сваког одсека Мисионарског одељења понаособ, а могло се чути више нових мисионарских идеја. Атмосфера разговора са Патријархом је била посебна и покренула је све присутне на даљи рад и труд на мисионарском пољу.
Поред данашњих сваечара, чланова МО АЕМ Управника презвитера Оливера Суботића, координатора ђакона др Александра Милојкова и Зорана Луковића, секретара Небојише Мишевић и преводица Љиљане Мутавџић, славском сабрању су присуствовали протојереј Ђорђе Стојисављевић, шеф Кабинета Патријарха српског, протођакон др Драган Радић, професор на Православном богословском факултету у Београду, протођакон Радомир Врућинић, ректор Богословије Светог Саве у Београду, затим чланови братства храма Светог Александра Невског, старешина презвитер Стеван Вукић, протојереј Бранислав Јелић, презвитер Милорад Средојевић и ђакон др Ђорђе Петровић. Присутни су били и чланови Стручног савета Мисионарског одељења АЕМ, презвитери Владимир Марковић, Владимир Радовић, Зоран Радојевић, Ненад Величковић, затим презвитери Владан Вићентијевић и Александар Митровић, као и многи пријатељи и сарадници МО АЕМ. Било је гостију и из других земаља света којима је Патријарх посветио посебну пажњу.
Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија приликом резања славског колача
Часни оци, браћо и сестре, нека је срећан и благословен данашњи празник и нека је срећна слава Мисионарске школе наше Архиепископије!
Васкрсење је центар наше вере и смисао наше вере, откривење назначења нашег бића, јер Васкрсењем својим, Господ је открио да је као Бог љубави наменио вечност људском роду, тј. сваком човеку који вером, љубављу отвара себе за дар који нам Бог, као љубав упућује. После Васкрсења свога, Господ је Цркви оставио као најважнију заповест, као последњи аманет мисију речима: Идите и научите све народе, крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа. Тим речима Господ је једном за свагда назначио природу постојања и деловање Цркве у свету. Црква постоји да би вршила мисију и да би сведочила Христа распетог и васкрслог, да би сведочила Њега, као Сина Божјег и Сина човечијег – као Богочовека, али и да би сведочила да је човек икона Божија, а то значи да је створен са капацитетом, са могућношћу и способностима да учествује у свему ономе што је Христово, а Његово је вечно царство – Царство Божје.
Црква је мисионарка и у њој постоји ред и поредак, у њеном организму свако има своје место. Постоји свештенство, али читава Црква, сав народ Божји јесте Царско свештенство. Зато сви вршимо исту мисију, са тим да је распоред послушања такав да све уколико функционише хармонично и у симфонији даје своје резултате. У том смислу наша проповед је увек позитивна, оптимистична, победоносна, али ми знамо како је Господ прошао, а рекао је да ако је Он прошао онако као је прошао, да је Он одбачен и распет, ако је Он био омражен да ми не требамо да се чудимо ако и ми наиђемо на таква стања и такве ситуације. Напротив, треба да будемо потпуно свесни истовремено радосни и оптимистични што учествујемо у ономе што је Његово и што учествујемо у Његовом Крсту, јер само тако можемо учествовати у Његовом Васкрсењу тј. у Његовој победи. Дакле, ми знамо да постоје многе препреке за опуштен и комфоран, без брига и рада живот нас хришћана. Не зато што смо ми бољи од других или зато што их ми провоцирамо уперивши своја срца против њих, него зато што постојимо, зато што смо Христови и што смо позвани да сведочимо Христово Јеванђеље, а Христово Јеванђеље је једноставно и јасно, математички јасно. Јасно у категоријама најпростије математике, ту нису потребна ни велика тумачења, нарочито нису потребне високоумне философије. Потребно је да постоји отворено срце и да реч Христову усвојимо као правило свога живота, онда свака реч отвара следећу реч и свака реч постављена у низ води нас у Царство Небеско. Открива нам кави треба да будемо и открива нам какви јесмо.
Дакле, због тога што ми хоћемо да живимо речју Христовом , јер је то реч истинита и вечна, ми постајемо сметња и препрека за оне који би да уреде и устроје овај живот по својој вољи палог човека, по човекоцентричној вољи и начину мишљења. У таквом мишљењу, влада следећи закон: све треба подредити себи, ја сам центар света, све постоји ради мене, употребити све да би задовољио своје потребе, а те потребе по правилу јесу страсти. Дакле, када год неко макар и ћутао, трудио се да живи Христовим Јеванђељем носећи са собом све своје слабости и падове и потпуно свестан да је грешан, и када год неко покуша да се определи за то, он постаје простор пројаве благодати Божје, он постаје огледало онима који себе постављају себе у центар света и онима који би хтели да буду богови уместо Бога. А зна се чији је то принцип и ко је то правило засадио у људски род. Баш због тога, иако је мисија Цркве увек оптимистична и спасоносна и треба да буде позитивна реч.
Ми у свету у коме живимо, у свету који мења вредности и лаж поставља изнад истине или боље рећи лаж представља као истину. Да бисмо у таквом свету могли да вршимо ову своју примарну мисију, ми смо позвани да укажемо и на извитоперење истине – на лаж. Да укажемо на погрешна правила и принципе живота. Да ти принципи живота нису у складу са људском природом, нису у складу са оним што је Бог посадио у нас и у складу са оним како нас је Бог замислио. Зато мисија Цркве поред богословске речи која је позитивна од најранијих својих времена укључује у себи апологетику, која као реч буквално значи ,,одбрана“. Али то није одбрана да би неко бранио свој простор и свој посед, него је то труд да прикажемо шта је истина, шта је то реч Божја, шта је то правда, шта је то светлост како би свако могао да има јасну слику Јеванђеља Христовог и да направи јасну границу између Јеванђеља Христовог и онога што је изван Јеванђеља.
Отуда је наша Архиепископија, још одавно поред тога што је свако од нас мисионар и апологета и системски организовала и труди се да организује мисионарску школу, која поред најважнијег и примарног циља, а то значи сведочења Христа распетог и васкрслог има за циљ да раздваја таму од светлости, лаж од истине, правду од неправде, живот од смрти и да поставља границу да ко хоће да чује може да чује и ко хоће да види може да види. На нама је да уздајући се у благодат Божју, у Његову силу и снагу не гледамо на препреке и тешкоће, него искључиво и само у лице Христово и са поверењем да прихватамо све шта је Његов промисао на свакоме од нас као појединцу, али и нашем народу и читавом свету.
Честитам још једанпут славу равноапостолних Кирила и Методија, који су покровитељи ове Мисионарске школе и молим се заједно са свима вама да Господ спусти свој благослов на читав наш народ. Нарочито у овим тешким временима, али у конкретном случају на Мисионарску школу, да најпре воља и идеја по служењу буде исправна, али и да сви трудови који се овде улажу да уроде плодом на спасење онима који се труде, а онда и читавој нашој Цркви. Срећна слава, живели на много година!
